Predgovor
Sa tačke gledišta karme, razumljivo je da se od jednog akademika zatraži da napiše predgovor za knjigu koja odbacuje stanovište većine akademskih naučnika u pogledu istorijskog razvoja Veda. Da bih zaštititio svoj akademski status (a možda i natovario na svoja leđa još loše karme) trebalo bi da na početku pojasnim da kao naučnik ne prihvatam gledišta koja ima Satsvarupa dasa Gosvami o poreklu Veda. Takođe, dovodim u pitanje to što on upotrebljava delove iz epskih dela i Purana, koje ne smatram delom književnosti Veda, kao dokaz da isti ti izvori imaju verodostojnost Veda. U isto vreme, priznajem da su takve moje primedbe čisto sitničarenje sa stanovišta tradicije koja živi. Većina akademskog znanja pomalo podseća na poznatu izreku u medicini: operacija je uspela, ali je pacijent umro. Zdrave tradicije nikada ne shvataju naučne dijagnoze suviše ozbiljno i upravo zato ostaju žive, kloneći se operacionog stola.
U sadržaju ove knjige ne govorimo samo o odbijanju akademske ili ,,empirijske” učenosti. Ovde postoji i gledište koje ima svoj sopstveni značaj i svoje sopstvene visoke standarde jedne naučne studije u okvirima svojih pretpostavki. Nakon što sam izrazio svoju akademsku suzdržanost, moram da dodam da sam zadivljen ovim delom Satsvarupe dase Gosvamija. Njegovo prvo poglavlje jedna je od najboljih izjava koje postoje o značaju gurua prilikom prenošenja duhovnog znanja, a njegova poglavlja ,,Osnovni elementi vedske misli”, ,,Vedska književnost i istorija”, ,,Učenja ačarja” i ,,Impersonalizam nasuprot teizma” predstavljaju odlične sažete prikaze teologije s odlikama predanosti koja se može sresti u indijskoj religijskoj tradiciji, dok poglavlje ,,Vedska filozofija društva” oslikava zadivljujuću viziju ,,Bogocentričnog društva”.
Stanovište koje se proteže kroz čitavu knjigu najbolje je sadržajno predstavljeno u „Bhagavad-giti“ i „Bhagavata Purani“. To gledište grafički je prikazano u izdanjima koja su se javila nakon „Bhagavata Purane“, kao što je „Bhagavata Mahatma“. Bhakti (Predanost) opisana je tu kao mlada žena koja ima dva sina – Gjanu (Znanje) i Vairagju (Oslobođenje od svih želja), koji su pre vremena ostarili i veoma oslabili, pa je njihova još uvek mlada i energična majka morala da ih neguje ne bi li ozdravili. Kao što je već objašnjeno, Znanje i Odvojenost će naprosto uvenuti u ovom iskvarenom dobu; a samo Devocija ima moć neophodnu da im povrati mladost i životnu snagu. Ako to preslikamo na teoriju vedskog znanja, ovaj položaj nas vodi do same teze koju je postavio Satsvarupa dasa Gosvami: da istina i pokretačka sila duhovne nauke Veda mogu opstati samo tamo gde su izlečeni životnom snagom predanosti Božanskoj Osobi.
Postoji značajan problem prikazivanja ovog stanovišta uz pomoć termina sanskritskog teološkog jezika, koji su nepoznati običnom čitaocu. Međutim, sāmo ovo stanovište nije nešto novo za zapadnu kulturu. Zaista, mogli bismo raspravljati o tome kako vitalnost religijskih tradicija Zapada ne tako malo zavisi od stalnih obnavljanja drevnog autoriteta na osnovu novih duhovnih pogleda. Sve hrišćanske crkve priznaju, na ovaj ili onaj način, mogućnost novih otkrovenja, a sveci, reformatori, popovi, teolozi, evanđelisti i harizmatični iscelitelji tvrde da poseduju novo razumevanje nepromenljive istine (koja je navedena u svetim spisima) što im se prikazala putem Duha Svetoga. Na sličan način su tumačenja Talmuda, interpretacije rabina, reformatorski pokreti i hasidski misticizam podarili nov život i značenje drevnoj Tori.
Religijska tradicija bez svetaca i mistika, bez novih otkrovenja i bez pomoći Svetoga Duha koji daje nova značenja drevnim učenjima – takva tradicija, ma gde se u svetu nalazila, duhovno je mrtva. Satsvarupa dasa Gosvami nam ovom knjigom pokazuje da vedska tradicija, kada se prenese u svom dinamičkom aspektu punom predanosti, uopšte nije u takvoj opasnosti.
Dr Tomas Dž. Hopkins
Katedra za religijske studije
koledža ,,Franklin i Maršal”
