Povez: tvrdi
Izdavač: Skz, Beograd
Godina izdanja: 2007
Obim: 455
Format: 18,5 x 13,5
Stanje: odlično
Polemike o apsolutnim istinama
Istorijska misao, edicija „Srpske književne zadruge“, već punih petnaest godina ima gotovo kultni status. Bez sumnje, reč je o najboljoj biblioteci posvećenoj teoriji istorije na srpskom jeziku. Pod uredništvom Andreja Mitrovića, Istorijska misao do danas je obuhvatila knjige Fernana Brodela, Jirgena Koke, Jakoba Burkharta i Lisjena Fevra. U odbranu istorije Ričarda Evansa peti je i najnoviji naslov u ovom dragocenom nizu.
Na prvi pogled pomisliće se da pitanja porekla i pouzdanosti istoriografskog saznanja, koja postavlja Ričard Evans, neće preterano uzbuditi prosečnog čitaoca u Srbiji. U odbranu istorije je, međutim, veoma aktuelna knjiga, koja se ne bavi samo postojanjem istorijske istine i mogućnostima objektivnog saznanja prošlosti. Iza rasprave o epistemologiji i metodologiji stoje, u stvari, pitanja moralnosti i odgovornosti, koja se tiču svakog mislećeg pojedinca i svakog društva koje želi da napreduje.
Da bi se razumeli poreklo i misija knjige U odbranu istorije, potrebno je nešto znati o njenom piscu i o opštem kontekstu u kome je nastala. Ričard Evans, profesor moderne istorije na Univerzitetu u Kembridžu, dugo je bio poznat po radovima iz socijalne i kulturne istorije Nemačke. Vremenom se sve više okretao temama koje su ga, po svoj prilici, i usmerile ka nemačkoj istoriji – istoriji nacizma i holokausta. Danas se Evans ubraja u najčitanije britanske akademske istoričare, čije se knjige, u obnovljenim izdanjima i mekom povezu, stavljaju na najistaknutija mesta u knjižarskim izlozima.
Široj publici Ričard Evans je, naime, poznat po svom učešću u nekoliko važnih, javnih polemika. Na početku karijere, tokom šezdesetih godina 20. veka, našao se pod uticajem grupe nemačkih istoričara, predvođene Fricom Fišerom, koja je, dokazujući da su koreni nacizma u nemačkoj istoriji bili duži nego što su mnogi hteli da veruju, pokrenula niz zanimljivih, ali i ogorčenih rasprava. U drugoj polovini osamdesetih tvrdnje Ernsta Noltea da je nacizam u stvari bio odgovor Nemaca na boljševizam Rusa, i njegovo povezivanje nacističkih koncentracionih logora sa komunističkim gulagom, izazvale su nova poređenja holokausta sa drugim zločinima 20. veka, sve do „polja smrti“ Crvenih Kmera. Ričard Evans je tada javno stao na stranu onih nemačkih istoričara koji su, predvođeni filozofom Jirgenom Habermasom, dokazivali da se, na taj način, jedinstvenost nacističkog genocida svesno i smišljeno relativizovala. Konačno, krajem devedesetih godina 20. i početkom 21. veka, kada je britanski istoričar Dejvid Irving tužio američku istoričarku Debru Lipštat za klevetu, zbog njenih tvrdnji da je ovaj falsifikovao činjenice i poricao holokaust, Ričard Evans je, kao glavni ekspert u timu odbrane, detaljno ispitujući Irvingove istoriografske metode, dokazao da su se tvrdnje Debre Lipštat zasnivale na činjenicama.
Iz ove predistorije neposredno je proizašla i knjiga U odbranu istorije. Čim se pojavila, 1997. godine, izazvala je brojne i burne rasprave. U njoj Evans, međutim, nije polemisao sa nemačkim i britanskim „revizionistima“ istorije Drugog svetskog rata, nego sa američkim i britanskim postmodernistima. U stvari, on nije osporavao ideje Mišela Fukoa, Žaka Deride, Ferdinanda de Sosira ili Rolana Barta. Naprotiv, Ričard Evans smatra da je postmodernizam doneo istoriografiji mnogo novih, korisnih podsticaja. Iako su ga protivnici brzo prozvali „empiristom“, on zagovara „srednji put“, između krajnosti postmodernističkog relativizma i naivne samouverenosti empirizma.
Predmet Evansovih oštrih kritika su radovi pisaca poput Hejdena Vajda, Dominika la Kapre, Kita Dženkinsa, Frenka Ankersmita, u kojima se, po njegovom mišljenju, postmodernističke ideje dovode do krajnosti. Ričard Evans odbija njihov, kako kaže, „hiperrelativizam“, i njihove pozive da se istoričari odreknu nerealnih pokušaja da se domognu objektivne slike o prošlosti. On priznaje da se do apsolutne istine možda i ne može doći, ali podseća da to nije razlog da posumnjamo u njeno postojanje, i da je, sa zilotskom strašću da budemo u „toku“, brzopleto zamenimo ravnopravnim, međusobno suprotstavljenim „istinama“. Posao istoričara se i sastoji u tome da, svestan svojih ograničenja, uporno i savesno radi na tome da se toj istini, što je više moguće, približi. Jasno je da iza ovakvih stavova stoji Evansovo iskustvo u bavljenju mračnim stranama evropske istorije 20. veka, kao i uverenje da se traganje za istinom o zločincima i žrtvama ne može zamenjivati suparničkim diskursima i pomodnom multiperspektivnošću.
Posle svega, ne mora se posebno objašnjavati zbog čega knjiga U odbranu istorije zaslužuje posebnu pažnju naših čitalaca. U prevodu Rista Tubića dobili smo zanimljivo, lako čitljivo polemičko štivo, sa obiljem informacija o savremenoj anglosaksonskoj istoriografiji. U isto vreme, ova knjiga predstavlja još jedan jasno i glasno izrečen poziv da ne pristanemo olako na zamenu zdravog razuma i osnovnog morala za konformističku udobnost pomodnih fraza i političke korektnosti.
Na prvi pogled pomisliće se da pitanja porekla i pouzdanosti istoriografskog saznanja, koja postavlja Ričard Evans, neće preterano uzbuditi prosečnog čitaoca u Srbiji. U odbranu istorije je, međutim, veoma aktuelna knjiga, koja se ne bavi samo postojanjem istorijske istine i mogućnostima objektivnog saznanja prošlosti. Iza rasprave o epistemologiji i metodologiji stoje, u stvari, pitanja moralnosti i odgovornosti, koja se tiču svakog mislećeg pojedinca i svakog društva koje želi da napreduje.
Da bi se razumeli poreklo i misija knjige U odbranu istorije, potrebno je nešto znati o njenom piscu i o opštem kontekstu u kome je nastala. Ričard Evans, profesor moderne istorije na Univerzitetu u Kembridžu, dugo je bio poznat po radovima iz socijalne i kulturne istorije Nemačke. Vremenom se sve više okretao temama koje su ga, po svoj prilici, i usmerile ka nemačkoj istoriji – istoriji nacizma i holokausta. Danas se Evans ubraja u najčitanije britanske akademske istoričare, čije se knjige, u obnovljenim izdanjima i mekom povezu, stavljaju na najistaknutija mesta u knjižarskim izlozima.
Široj publici Ričard Evans je, naime, poznat po svom učešću u nekoliko važnih, javnih polemika. Na početku karijere, tokom šezdesetih godina 20. veka, našao se pod uticajem grupe nemačkih istoričara, predvođene Fricom Fišerom, koja je, dokazujući da su koreni nacizma u nemačkoj istoriji bili duži nego što su mnogi hteli da veruju, pokrenula niz zanimljivih, ali i ogorčenih rasprava. U drugoj polovini osamdesetih tvrdnje Ernsta Noltea da je nacizam u stvari bio odgovor Nemaca na boljševizam Rusa, i njegovo povezivanje nacističkih koncentracionih logora sa komunističkim gulagom, izazvale su nova poređenja holokausta sa drugim zločinima 20. veka, sve do „polja smrti“ Crvenih Kmera. Ričard Evans je tada javno stao na stranu onih nemačkih istoričara koji su, predvođeni filozofom Jirgenom Habermasom, dokazivali da se, na taj način, jedinstvenost nacističkog genocida svesno i smišljeno relativizovala. Konačno, krajem devedesetih godina 20. i početkom 21. veka, kada je britanski istoričar Dejvid Irving tužio američku istoričarku Debru Lipštat za klevetu, zbog njenih tvrdnji da je ovaj falsifikovao činjenice i poricao holokaust, Ričard Evans je, kao glavni ekspert u timu odbrane, detaljno ispitujući Irvingove istoriografske metode, dokazao da su se tvrdnje Debre Lipštat zasnivale na činjenicama.
Iz ove predistorije neposredno je proizašla i knjiga U odbranu istorije. Čim se pojavila, 1997. godine, izazvala je brojne i burne rasprave. U njoj Evans, međutim, nije polemisao sa nemačkim i britanskim „revizionistima“ istorije Drugog svetskog rata, nego sa američkim i britanskim postmodernistima. U stvari, on nije osporavao ideje Mišela Fukoa, Žaka Deride, Ferdinanda de Sosira ili Rolana Barta. Naprotiv, Ričard Evans smatra da je postmodernizam doneo istoriografiji mnogo novih, korisnih podsticaja. Iako su ga protivnici brzo prozvali „empiristom“, on zagovara „srednji put“, između krajnosti postmodernističkog relativizma i naivne samouverenosti empirizma.
Predmet Evansovih oštrih kritika su radovi pisaca poput Hejdena Vajda, Dominika la Kapre, Kita Dženkinsa, Frenka Ankersmita, u kojima se, po njegovom mišljenju, postmodernističke ideje dovode do krajnosti. Ričard Evans odbija njihov, kako kaže, „hiperrelativizam“, i njihove pozive da se istoričari odreknu nerealnih pokušaja da se domognu objektivne slike o prošlosti. On priznaje da se do apsolutne istine možda i ne može doći, ali podseća da to nije razlog da posumnjamo u njeno postojanje, i da je, sa zilotskom strašću da budemo u „toku“, brzopleto zamenimo ravnopravnim, međusobno suprotstavljenim „istinama“. Posao istoričara se i sastoji u tome da, svestan svojih ograničenja, uporno i savesno radi na tome da se toj istini, što je više moguće, približi. Jasno je da iza ovakvih stavova stoji Evansovo iskustvo u bavljenju mračnim stranama evropske istorije 20. veka, kao i uverenje da se traganje za istinom o zločincima i žrtvama ne može zamenjivati suparničkim diskursima i pomodnom multiperspektivnošću.
Posle svega, ne mora se posebno objašnjavati zbog čega knjiga U odbranu istorije zaslužuje posebnu pažnju naših čitalaca. U prevodu Rista Tubića dobili smo zanimljivo, lako čitljivo polemičko štivo, sa obiljem informacija o savremenoj anglosaksonskoj istoriografiji. U isto vreme, ova knjiga predstavlja još jedan jasno i glasno izrečen poziv da ne pristanemo olako na zamenu zdravog razuma i osnovnog morala za konformističku udobnost pomodnih fraza i političke korektnosti.
