Povez: meki sa klapnama
Izdavač: Clio, Beograd
Godina izdanja: 2010.
Obim: 357
Format: 24 x 17
Stanje: novo
Jedna garancija za neverovatan uspeh naučno orijentisane knjige jeste da je njen autor, Oliver Saks, jedini lekar današnjice koji u najvažnijim stručnim časopisima objavljuje kratke priče i s izuzetnim literarnim darom svoje knjige ispunjava povestima osoba s najneobičnijim neurološkim simptomima: čoveka koji ne razlikuje predmete koje svakodnevno koristi, hirurga koji ima jake tikove sve vreme osim kad operiše, slikara koji u nesreći gubi mogućnost opažanja boja; zajednice osoba koje ne čuju govor ali su razvile sopstveni jezik, ili stanovnika malog pacifičkog ostrva koji uopšte ne raspoznaju boje; ponekad sebe samog, ne samo u formi memoara, već i nakon ozbiljne povrede nogu …
Ni Saks, međutim, ne bi mogao da očekuje takvo interesovanje čitalaštva da njegova tema ovog puta nije povezanost muzike i mozga. Njegove priče pokazuju kako (ponekad i zašto) mozak čini da neko ima apsolutni sluh, a neko ne može da čuje melodiju već opaža samo izolovane tonove. Još upečatljivije, Saks detaljno opisuje kako muzika može makar na trenutak da probudi sećanja u osobama obolelim od Alchajmerove bolesti ili da unese red u život s Parkisonovom bolešću. Objašnjenje izuzetne moći muzike Saks prevodi na novi plan: izgleda da nema nijednog fenomena koji zahteva veću integraciju moždanih struktura i angažuje više moždanih procesa.
U Muzikofiliji, životnih priča je više nego u ranijim Saksovim knjigama, pa može izgledati da je pristup površniji. Jedini razlog za to je čista zaljubljenost: Saks je od detinjstva obožavao Baha i očigledno je priče o muzici i mozgu skupljao celog života.
Saksov rad je blistav, originalan, nezaobilazan … Muzikofilija je poput resitala Šopenovih mazurki – brza, inventivna i začuđujuće lepa … Ipak, ono što najviše zapanjuje jeste Saksova empatičnost.
The American Scholar
Ono što povezuje čitavu Muzikofiliju je sam Saks. On predstavlja moralni argument te knjige. Radoznao, obrazovan, brižan, Saks svojom ličnošću opravdava poziv lekara i, gotovo da bi se moglo reći, ljudski rod. Njemu ništa nije strano.
Peter D. Kramer, The Washington Post
Autoritet Muzikofilije leži u toplini i jednostavnosti autorskog glasa.
Mark Coleman, Los Angeles Times
Muzikofilija pokazuje da muzika može da bude moćnija (čak i opasnija) nego što većina nas to shvata, te da definisanje muzike može biti presudno za definisanje ljudske vrste.
Andrew Druckenbrod, Pittsburgh Post-Gazette
